U or­ga­ni­za­ci­ji Udru­že­nja „Umjet­nost bez gra­ni­ca” iz Ba­ra odr­ža­na je pro­mo­ci­ja knji­ge „Ša­pat ne­po­zna­tog vje­tra” Vla­di­mi­ra Ce­ro­vi­ća. O knji­zi su go­vo­ri­li pred­sjed­nik ovog udru­že­nja Ve­sna Le­ko­vić, re­cen­zent, no­vi­nar Jo­van­ka Lju­ben­ko Ma­tu­no­vić, pje­snik Mi­la­din Tri­fo­vić, dok je mo­de­ra­tor bio knji­žev­nik i član Udru­že­nja Še­ki Mu­sić.
Ma­tu­no­vi­će­va je is­ta­kla da se iz­vod iz pje­snič­kog dnev­ni­ka Vla­di­mra Ce­ro­vi­ća „skra­sio iz­me­đu ko­ri­ca ove pje­snič­ke zbir­ke”.
– Zbo­ro­va­nje ta­na­nih ni­ti tka­nih go­di­na­ma ot­pre­da se pred či­ta­o­cem kao sup­til­no du­hov­no pre­pli­ta­nje lir­skih, na mo­men­te od­bje­glih, ili na­mjer­no ras­po­ja­snih in­tim­nih te­re­ven­ki, u ko­ji­ma je autor dra­ma­tič­ni svje­dok Se­be sa­mog. Bez že­lje da se ob­ja­ša­nja­va, Ce­ro­vić i ne­ho­tič­no ša­lje či­ta­o­cu za­jed­nič­ku spo­zna­ju, mi­sa­o­nu zam­ku i svo­jih „sto stra­na” po ko­ji­ma se sti­že do du­hov­nog ogle­da­la. To i je­ste su­šti­na po­e­zi­je. Ka­ko bi ka­za­li upu­će­ni, „na­sta­ja­nje ži­vo­ta” na ovaj na­čin je po­u­zda­na for­mu­la za uz­vi­še­ni­ji svi­jet u ko­jem se ne­ki od nas bo­lje sna­la­ze. Tra­že­nje po stro­fa­ma, po la­vi­rin­ti­ma du­še ni­je od one ra­ci­o­nal­ne od­lu­ke po­sli­je ko­je se do­la­zi do kraj­njeg is­ho­di­šta. Is­ho­di­šte pje­sni­ka i u ovom kon­kret­nom slu­ča­ju je pot­pu­no ne­iz­vje­sno, ne­si­gur­no, za­pi­ta­no do dalj­njeg. Da­lji­na te vr­ste je je­di­no po­u­zda­na re­la­ci­ja, ko­ju stva­ra­o­ci di­je­le sa du­hov­nim is­pi­sni­ci­ma. Ta­ko će bi­ti i sa ovom zbir­kom. Nje­ni sti­ho­vi su una­pri­jed da­ro­va­ni auto­ru, dra­gim lju­di­ma, ali i oni­ma ko­ji svra­te do unu­tra­šnje Oaze. Do­bro je u ta­kvim Oaza­ma pro­na­ći pra­mi­čak va­tre i tre­per­nje pro­ži­vlje­nog ža­ra. Ogrev te vr­ste za­ga­ran­to­van je i či­ta­o­ci­ma ko­ji po Ce­ro­vi­će­vim „stra­na­ma” po­že­le da ot­kri­ju svoj za­pis u sup­til­nom pre­ple­tu ove zbir­ke – ka­za­la je Ma­tu­no­vi­će­va.
Pre­ma ri­je­či­ma Bra­ni­sla­va Bac­ko­vi­ća, ova zbir­ka, iako pr­va sa­mo­stal­na knji­ga pje­sa­ma, za­slu­žu­je da do­đe u ru­ke pri­ja­te­lja knji­ge i li­je­pe pi­sa­ne ri­je­či, jer sa­dr­ži vri­jed­no­sti naj­ljep­šeg u čo­vje­ku– vje­ru, na­du i lju­bav.
Bi­lja­na Ra­do­vić je ka­za­la da u ne­kim nje­go­vim sti­ho­vi­ma na­slu­ću­je bo­ju Ra­ki­će­ve me­lan­ho­li­je.
– Me­đu­tim, gor­štač­kog ko­va, on se iz nje br­zo uz­di­že. Osnov­na po­ru­ka nje­go­vog dje­la bi­la bi ne­u­ni­šti­vost lju­ba­vi u sva­kom nje­nom ob­li­ku. U mno­gim nje­go­vim pje­sma­ma sva­ko mo­že pro­na­ći se­be. Iden­ti­fi­ko­va­ti se sa emo­ci­jom ko­ju svi u se­bi no­si­mo. Nje­gov po­et­ski iz­raz je jed­no­sta­van, a to je ne­ka­da ve­o­ma te­ško po­sti­ći. Jer u jed­no­stav­no­sti le­ži lje­po­ta. Baš tom jed­no­stav­no­šću uspi­je­va da po­stig­ne ja­sne pje­snič­ke sli­ke bez ika­kve opa­sno­sti da se za­gu­bi u nji­ma – ka­za­la je ona.
D.S.


Uspje­šan i kao glu­mac

Ce­ro­vić je uče­stvo­vao u ra­du dram­skog stu­di­ja KUD „Je­din­stvo”, i imao je za­pa­že­ne i na­gra­đi­va­ne ulo­ge u svim pred­sta­va­ma i pro­gra­mi­ma ko­je je pot­pi­si­vao Če­do Dra­go­vić. Ta­ko­đe je je­dan od osni­va­ča NVO Te­a­tar „Če­do Dra­go­vić”, i stal­ni je član ži­ri­ja fe­sti­va­la „Dječ­jeg te­a­tra” u or­ga­ni­za­ci­ji iste NVO ko­ji se odr­ža­va u Ba­ru. Uče­snik je mno­gih knji­žev­nih ve­če­ri kao re­ci­ta­tor, gdje je iz­me­đu osta­lih go­vo­rio i svo­je sti­ho­ve. Član je i pred­sjed­nik UO NU „Umjet­nost bez gra­ni­ca” Bar.